Kapama. Prvi put sam probala kapamu u stanu bivšeg dečka a dan pre toga sam pitala njegovu majku šta je kapama a ona mi je rekla kako je to u stvari isto kao sarmica od zelja ali sa jagnjetinom. Ja sam rekla da ne volim jagnjetinu osim ako nije iz Tuza ili Like ali ta žena nije želela da čuje ništa što joj se nije dopadalo i tako je bilo i sa mojom izjavom o tome šta volim. Bio je Božić ili Uskrs ili Slava ja te stvari ne pamtim, ja sam od ateista, jedemo nešto trinaesto i ne slavimo praznike čak ni rođendane jer je to malograđanski.
Svi su se lepo obukli i udidili, stan je veliki salonac visoki plafoni ali mene to ne fascinira zato što ja imam veći i moji plafoni su viši ali ja sam propala klasa a oni su julovci i imam osećaj neke važnosti i prkosa koji nema veze sa realnošću jer je moja majka upravo prodala poslednju višegradsku zlatnu narukvicu da bi kao elegantno mogla da ode u Mađarsku po hranu a ne da čeka mleko kao ostali koji nemaju bogate pretke čije zlato može da se arči.
Atmosfera je nagruvana i praznična, kako samo može da bude kod onih koji su se krstili kolektivno dve godine ranije. Devedesetih je bilo u modi da se brzo krstiš, još brže okitiš stan u tom nekom fazonu kao da si znao šta je bog pre tri godine, a onda da imaš preslave, slave, da bude i mrsno i posno i pipikoko i sav taj džez.
Izneli su jelo. Otvorili šerpu. Šerpa je nedovoljno lepa za scenografiju u kojoj sedimo. A onda me je zapahnulo. Smrad. To jagnje je bilo STARO. To jagnje je bilo neka odrtavela matora ovca umrla prirodnom smrću. A jelo je izgledalo…pa kao meka stolica. Moja stolica je otišla par santimetara unazad, i ustala sam od stola. U kupatilu sam se dugo umivala, stavljala hladnu vodu na vene i planirala kako da se ne ispovraćam za stolom. Vratila sam se. Uzela malo ali baš malo, mrvu, mrvičicu kapame, nalila je sa 200 grama kiselog mleka i dodala dve pečene paprike.
Ostali mljackaju i hvale domaćicu.
