Orman je groblje neobučenih stvari a cipelarnik arhiva laži koje traju skoro tri decenije:
“Bože mama, pa te čizme imam već par godina!”
“Aman, M. (muž no.1), te sandale su još od rođendana”
“Hoćeš da prestaneš da me optužuješ, NISU NOVE”… Ovo je standardni napad, koji je i najbolja odbrana, za muža no.2.
Na žalost, posle toliko izvrtanja realnosti, ja više ni ne mogu da dokažem da nešto stvarno nisam pazarila juče. Kada oni upere prstom u “novitet” koji je zapravo star par sezona, samo slegnem ramenima jer znam da je sad vreme da okajem ranije grehe. Sa tim iskupljivanjem se živi, i šta da mu radiš.
Postoji dijagnoza za meni slične a to su “hoarders” ili kako volim da kažem “modne krtice”. Nije bitno da se to što se kupi ikada obuče. Nije bitno ni da se skine etiketa. Važno je da se nešto IMA, a u momentu kad se dobije, najčešće postaje manje bitno, od “poslednji par, samo jedna u mom broju, te su mi za život, moje rođene, neću iz njih izlaziti” do toga da postane “pfff”. Ogromnu želju i skoro pa ravnodušnost deli samo čin akvizicije.
Osim stvari koje zaista nosim a to su (citiram majku) “krpe iz Zare” i džins, ništa u čemu uživam nije ni skupo ni nedostižno. Te odevne predmete i nisam nikad preterano želela. Ono u čemu me možete videti su pamučni duks na štrafte, malo bolje farmerke, i vrlo verovatno cipele brenda Isabel Marant – démodé model Bobby, patike sa potplatom, udobne su a ja sam niska i tih par santimetara znači.
Ipak, mozak počinje da mi baguje a srce da lupka kad vidim naočare za sunce. Ne bih mogla da prođem poligraf i da kažem da me šoping apsolutno ne interesuje. Naočare za sunce su mi slaba tačka, hobi i pasija. Kako sam hronična migreničarka, sunce i svetlo mi neopisivo smetaju pa naočare ne nosim jedino kad sedim u svom večito zamračenom stanu. Ako još uvek ne znate ko sam, lako me je primetiti – to je jedino biće koje u supermarketu, po tmurnom danu u sedam uveče nosi cvikere za sunce. I slušalice u ušima, da bi se izbegao potencijalni nedogovoreni kontakt ili susret.
“Ti si, na Stanislavu, skot” (Da moje nežne majčice nema, ne bi je trebalo izmisliti. Pomenuta Stanislava je eksentrično nedruželjubiva prababa koja je goste izbegavala tako što bi konstantno imala spakovanu torbu blizu vrata. Oni zazvone, a Stanislava će: “Jao, a ja baš sad krenula. Dođite drugi put, doviđenja”).
Naočare su tako i modni detalj i lek i odbrana. Mora da bude “avijatičarski” model, ali nikako Ray Ban jer mi one očajno stoje i izgledam kao baset.
Vratimo se u prošlu godinu i jedan dan na Floridi. Odlazimo u famozni “Versaj”, kubanski restoran u (pogodili ste) kubanskoj četvrti Majamija a tamo - jedni drugima na glavama. Dolazimo na red. Jedemo nešto što ne znam šta je, ukratko sve to mi se ne dopada, kiša lije kao iz kabla, na mom nosu je avijatičarski zlatni Chanel. Za one koji vole kuriozitete, tik posle kupovine ovih prelepih i predivnih naočara, shvatila sam da isti model često nosi popularna žena Kardašijan. Ipak, to me nije pokolebalo, i postale su miljenice. Vrlo je bitno – Versaj, kiša, fotkanje…
I onda su jednostavno nestale. A meni ništa nikad ne nestaje. Njih nema. Ima ih u prodavnicama, na Ebay, svuda, ali ne i u mojim koferima i torbama. To sam ja, ništa ne gubim osim ličnih karata (tri godišnje), i ovaj mi je incident teško pao. U prilog nemilom događaju, još uvek imam poslednju fotku na kojoj smo zajedno. Ne preporučuje se osobama sa slabim srcem koje su prošle slično iskustvo.
A potom se dogodilo nešto još crnje i gore. Par meseci kasnije nestala je i “drop” Zara ogrlica. Kap koja je prelila čašu - mislila sam da sam posenilila.
“Ja ništa ne gubim” vičem, dok se ukućani podsmevaju i govore nešto u stilu “Aha, mhm, da da”.
Na početku sam objasnila da najlepšu odeću ne nosim. Čuvam je za specijalne prilike kojih je gotovo nikad, jer čak i kad nisam na putu izbegavam socijalne događaje sa puno sveta. Ta “fina fensi firmirana fenomenalna” odeća čami, dok se pravi život odvija u toj slučajnoj uniformi: štrafte, džins, patike, naočare. I ta jedna ogrlica od štrasa kojom želi da se kaže da ipak donekle poštujem sebe i svet oko sebe, malo sam se potrudila da se uredim. Ali ne previše.
I ona nestane.
Auuuu. Bilo je teško naći zamenu, pa sam tako morala da kupim dve slične na “poniženju” u nekoj Banana Republic radnji u New Orleansu ali nijedna ipak nije bila tako gotivno izakana a opet blago glamurozna kao Zara “drop”.
“I dobro je da si je izgubila. Šta se kitiš tim štrasom kao neka Goca Božinovska, odakle si povukla taj afinitet prema kičeraju, odvratno i seljački!” (Sad već pogađate – mamina reakcija na moju patnju & kmezanje).
Mogu da završim ovu priču patetično. Da kažem kako mi se svaki cirkon te ogrlice prelama kao snežna pahulja koja se niže niz prozor dok u odsjaju ulične svetlosti prepoznajem predele kojima sam hodila dok mi je Zara “drop” visila oko vrata. Sve najlepše poljupce, najnežnije dodire i noći bez sna ona je provela uz mene, kao verni cirkonski pas čuvar…Zamislite to. VERNI CIRKONSKI PAS ČUVAR.
Dođe Tijana neki dan. Vadi nešto iz torbe.
“E, ovo može samo da bude tvoje…”, okrnjeni cirkončići i neprevaziđeni drop su bili samo ćušnuti ali ne i zauvek izgubljeni.
Tu je. Volim je. Nosim je, iako je sva iskrivljena i zalepljena super-lepkom.
Goca u meni ne posustaje.
Foto 1: KK, ali meni bolje stoje!
Foto 2: Naša poslednja zajednička slika. Versaj, Majami, januar 2015.
Foto 3: Zara "drop" na tezgi u Švici, maj 2015.
