Dugo sam želela da pišem o njemu. Srećemo se nekoliko puta nedeljno i mnogo mi je drag. Ovo ne mora i ne treba da bude ona dobra literatura u kojoj ću vam njegov identitet otkriti tek na kraju priče, a vi ćete kazati “wow” baš nas je prešla svojim vižljastim stilom, i tek smo sad shvatili da u pitanju nije osoba.
Božu sam prvi put videla pre dve godine, u Maksiju/Alonsu u Jovanovoj. Napolju je mraz, unutra pretoplo a on leži na patosnici, u unutrašnjosti supermarketa i dremka. Debeljuškasti, žuti mačak sklupčan kao kifla. Oko njega “lete lete svi”. Žene vuku decu, penzioneri vuku jedni druge, stranci se objašnjavaju sa kasirkama, muškarci “završavaju šlepere” na telefonu, hipsteri čekaju na kasi i lupkaju nogama u ritmu svoje muzike. Tako bi supermarket popodne opisao neki pisac koji želi da zbrza. Uzavrelo. Užurbano. Ludo. I ima još milion sinonima za to, ali bili ste u velikoj prodavnici nekad? Ne moram da izmišljam nove izraze da ispišem ono što već znate? Košnica, da.
Životinjica spava. Ostali prolaze i ne obraćaju pažnju na neobičnu scenu - mačka se odomaćila u unutrašnjosti prodavnice. Poneko dete se sagne da ga pomazi ali ga roditelji brže odvuku, jer on nije pojam čistoće. On je uličar.
Dođem do kase i pitam: “Izvinite, ovaj mačor (a ja prepoznajem mačora u odnosu na mačku i bez da zagledam ispod repa – četiri decenije mačkarenja nisu bezvezno iskustvo), znači – “izvinite, mačor…Je l vaš?”
Kasirka odgovara: “Ma nije moj. Mislim, nosite ga kući ako hoćete.”
Ja kažem da neću jer već imam dve i pitam je kako se zove. Ona kaže: “Mislim Boža” i to objašnjavanje traje samo onoliko dok ne čujem histerično coktanje osobe iza sebe.
Krenem. Poigram se sa Božom. Odem kući. I to nam je bio prvi put.
“Mislim Boža” živi u Maksiju/Alonsu zimi, a ispred marketa leti. Nikada ne ulazi u prodavnicu dalje od kase, očigledno ga je neko ćušnuo kad je tako nešto probao (a sigurno je probao) tako da se greje kod samog ulaza. Važno je da ga niko ni ne tera odande. On je tu - njihov, naš, ničiji i svačiji a kao pravi mačor verovatno samo sebi dovoljan.
Kad otopli, onda je napolju. Obitava u travi visoko postavljenoj u žardinjerama, u slučaju da su kupci ispred marketa vezali svoje pse pa mu je to sigurica, ili se muva tu po ulici, ili ispod automobila. Koliko sam primetila, ne odlazi previše daleko iz svoje zone. Ne znam gde je noću, i to verovatno neću saznati ali u komšiluku ima nekoliko podruma koji bi mogli da budu njegov mali dom.
Mi redovni posetioci mu kupujemo kesice mačeće hrane koju on pojede brzo i bez mnogo umiljavanja i lažne zahvalnosti. Osim ako je tu neki veliki pas koji sve polapa pre njega, što mačor tužno posmatra iz bezbednosti pomenute žardinjere koja mu dođe i kao neka baza ili osmatračnica.
Inače, Boža ima i druga. To je jedan čika koji nosi izakane Campers cipele i moglo bi da se kaže da je prosjak osim što ne prosi. On samo sedi tu, ispred prodavnice a ljudi mu daju novac. Uvek je dve ili tri bandere desno od Bože i ne znam da li se ponekad poigraju. Čovek u starim Campers cipelama (koje je svakako dobio od nekog Dorćolca) na kraju dana ima dosta sitnog novca. Ulazi u prodavnicu pa kasirkama daje pune šake siće a one njemu papirnate novčanice. Njemu dobro, njima još bolje jer ne moraju da govore ono odurno “nemam sitno, hoćete žvaku”.
Ovo nije tužbalica. Boža i Čovek u starim Campers cipelama ne deluju utučeno. Zapravo, ponekad izgledaju zadovoljnije od mnogih kupaca iz Alonsa. Dva dorćolska nomada. Zvuči kao priča koju bi neko mogao da napiše.
