“I see you crying and I want to kill your friends” - Oblivious, Aztec Camera
Zamisli da su osamdesete, da si na pragu da postaneš tinejdžerka i da ne znaš ko je predsednik predsedništva, ni šta je Infostan. Sve što ti je bitno u tom momentu jeste da se dopadneš sebi ili bilo kome, ali tajne želje su i da se dopadneš onima koji se dopadaju drugima, nekim tamo nedostižnim dečacima koji su dve-tri godine stariji od tebe.
Sve ti je pogrešno. I frizura, i odeća. Do aprila izgledaš kao Hajdi, a onda te odvedu kod frizera i pokažeš fotku Nene i Kim Vajld. Taj jedan kul frizer uradi baš ono što treba, zalepi ti kosu ŽELATINOM, natapira šiške ali ti si dete – nisi ni Nena ni Kim, nego smehotres i u maju i u junu… Jedan dan si sebi debela, onda postaneš krojačica, prepraviš nešto mamino pa te zezaju u školi, onda isečeš te nesretne šiške pa te opet zezaju u školi, ne znaš u tom momentu da će to da prođe, samo što nije, ali tvoj život je tra-ge-di-ja.
Na svu tu muku, postoji i stariji brat od ujaka koji je jedan od najboljih frajera u gradu. Sve bi dala da ti se ponekad obrati malo ozbiljnije od čvrge i čupanja za pletenicu, on samo zna da uleti u kuću, pojede sve iz frižidera i ode u gimnaziju. Pokušavaš da privučeš i njegovu pažnju. On je toliko visok, lep, crn i duhovit i tako se dobro oblači da te devojčice iz starijih razreda pitaju “Hej je l onaj Nikola STVARNO tvoj brat?”.
Da, pomisliš, ja sam toliki debil, toliko sam nikakva naspram njega, ali on je stvarno moj brat, mada, da budemo iskreni, ti hoćeš da te te devojčice pitaju bilo šta, pa pristaješ na poniženja. Imaš 11 godina, Brat ima 17 i razlika je nesaglediva, ne kao fraza: za njega si bukvalno nesaglediva, neko nevidljivo nebitno detence, tolika nula da nije ni derište.
Kako da dočekam da budem starija? Kako da naučim da čekam i da se strpim, jer sigurno dolazi ono vreme kad će neko konačno i da me vidi? Užasno je kad si not a girl, not yet a woman, nisam devojka ni žena. Nisam ništa.
Imam kuću punu knjiga ali će mi sve one postati zanimljive tek u budućnosti. Imam i dve svoje kasete koje sam kupila u Trstu: Let's Dance i True. Imam papir i olovke, pa pokušavam da pišem kritiku po uzoru na one koje čitam u Džuboksu koji ponekad služi za potpalu kaljeve peći, ali baš mi slabo ide. Niko da mi pojasni zašto se u svakoj od tih kritika pominju Bitlsi ili Stonsi, zašto, pa to neka stara muzika koju slušaju roditelji, ujak čak i baba. Ne umem lepo da crtam, na taj način neću spucati vreme dok mi se nešto ne dogodi. Slušam radio i snimam pesme sa Hita nedelje, pokušavam i da skinem reči, jedino što mi koliko-toliko ide je engleski jezik. Pišem dnevnik, ocenjujem dane skalom od 1 do 10, pretežno su jaka četvorka, sve je dosadno i frustrirana sam, mada tad ne znam za taj izraz.
Dry your tears, tie your tongue
And you're never sixteen
Svi meseci teku mimo mene, jer ja čekam da vreme prođe. Od malena sam skoro svakog dana odlazila u stan pored našeg, tu je živela teta Zora, jetrva Miloša Crnjanskog. Imala je divne drvene igračke sa početka veka i volela je da pričamo. Jedanput me je pitala šta je to vreme. Ja sam hodala po Zorinoj sobi gore-dole, kao profesor Baltazar, ukopala se u mestu i odgovorila: “Vreme je ono što prolazi”. Imala sam četiri godine i u celoj zgradi sam proglašena za apsolutnog genija.
Ali sad sam skoro-tinejdžerka i nemam ništa od toga što su me kulturna elita i prateći komšiluk proglasili za genija. Ja hoću da vreme prođe. Hoću da konačno budem stara.
Evo nas kod ujaka i ujne u gostima: Nikola i njegovi drugari su u sobi pa su me utrpali unutra. Toliko sam se prestravila ali sam i obeznanjena od ponosa – konačno sam uspela da se ubacim u to carstvo, u brlog dečaka. Sela sam u ćošak i nisam pisnula. Nikola ima Stabi, “slovenački gramofon u kome je ulje i pored njega možeš da skačeš i igraš a igla se ne pomeri”. Ima i zvučnike - ručni rad, i predpojačalo sa EKVILAJZERIMA koji svetle…Gasio je i palio svetlo da pokaže koliko dobro svetle u mraku kad se zvuk pojačava ili stišava, ili kad bas grune. Kako su jebeno svetleli ti ekvilajzeri, koliko sam bila ponosna što slušam njihov razgovor. Hej ja sa njima u sobi! Niko me ništa ne pita, ja ne progovaram, samo sam srećna. Srećna, srećna.
Ti moji “drugari iz muzičke sobe” će postati poznati po mnogim stvarima, između ostalog će biti i zvezde berze ploča ispred SKC-a. Muzika se u njihovom piko-svetu slušala tako što iglu stave na pesmu, poslušaju par sekundi uvoda, par sekundi refrena, kao neko premotavanje na vinilu, urade to sa svim pesmama i onda dijagnoza: “okej” ili “sranje”. Nije se gubilo vreme u analizama, jer je ploča bilo previše…Naravno, postojale su proverene vrednosti, ili nova otkrića, pretežno iz tada procvetalog indie brit-popa. Te večeri moj brat nas je sve ućutkao i zahtevao da se ekipa smiri i skoncentriše. Imao je novitet, nije znao baš kako se izgovara ime benda, ali je pročitao da pevač ima devetnaest godina, da je Škot i da je neke od pesama napisao i snimio kad je imao petnaest. Ploča je bila plava, na njoj slika koja možda liči na Pikasa (ni to tada nisam znala - mogla sam da živim nesvesna frustracije i Pikasa!). Iz svog ćoška nisam ni čula kako se bend zove, ma kao da je bitno, ja sam tu... Ugasio je svetlo i pripremio nas na slušanje. Ekvilajzeri su zablistali. Čula sam zvuk, boju glasa, muziku iz filma u kojem sam u tom momentu živela - neko je pevao meni, o meni.
Posle skoro 40 minuta muzike istekla je B strana i Nikola je izjavio “Klinac je u redu. Peva malo kao pičkica, ali cepa ovu gitaru. Jako je.”
On je najčešće šturo govorio, njegova bi bila poslednja, a svaku pozitivnu muzičku dijagnozu bi završavao tom frazom “jako je”. Moj brat je inače uvek težio da bude kao Pol Veler sa omota “Café Bleu” i da se ponaša u skladu sa tim imidžom, iako je bolje izgledao od jektičavog Velera. Nikola je bio toliko kul da je i njemu samom muka od sopstvenog kulnesa, što je suprotni pol bacalo u poseban trans.
“Kako se to zove”, usudila sam se da pitam.
“Šta je mala, sviđa ti se, a? Jeste, ovo jeste album za decu. Bend se zove Aztec Kamera a ovaj što peva je Rodi Frejm.”
“Nije Aztec, nego Actek”, rekla sam hrabro.
“Dobro, dobro. Hoćeš bata da snimi na kasetu?”, pitao me je podrugljivo.
“Mhm. Može.”
I put all the love and beauty
In the spirit of the night
And I'm holding my ticket tight
Stupidity and suffering
Are on that ticket, too
And I'm going down the dip with you
Rodi Frejm mi je pomogao da nekako izdržim vreme između jedanaeste i petnaeste godine. Naterao me je da naučim engleske fraze, saznam zašto “Stramer pada sa zida”, shvatim kako je Hogmanay sinonim za Novu godinu u Škotskoj, da se osmelim i prvi put odem u Englesku na usavršavanje jezika. Bila sam u kući brajtonskih radnika kojima je trebao dodatni prihod, otišla sam potpuno sama, sa samo trinaest godinica. Tamo sam kupila svoje prve Smitse, spoznala Joy Division i mnogo toga ali to je druga i treća priča…Prva priča je uvek bio Rodi Frejm.
Album “High Land, Hard Rain” objavljen je u aprilu 1983. godine a ja sam ga čula u Nikolinoj sobi u zimu 1984.
Moj slučajni susret i zabezek nije bio posledica buđenja hormonalnog proleća, bilo je još onih koji su prepoznali talenat - naredni album Aztec Camera je producirao Mark Knopfler (epohalni “Knife” i indie hitovi Still on Fire i All I Need is Everything). Šire mase Rodi će potkupiti hitom koji je zamalo ostao nesnimljen jer ga je autor kapirao kao previše komercijalan - “Somewhere in my heart”.
Trideset i pet godina kasnije, pratim sve što Rodi radi, nalazim neke stare snimke iz osamdesetih i neke nove. Kad svira to je najčešće u Škotskoj, nikako da ga uhvatim i konačno čujem naživo. Ne, nisam se ložila na Rodija kao na "dečka" ali je njegov look utabao stazicu do Endrjua Mekartija koji je bio prva velika ljubav iz bioskopa…
Preko Aztec Camera sam se zainteresovala i za geopolitiku:) Dok sam boravila kod babe i dede u Crnoj Gori volela sam da fantaziram da su obe zemlje High Land, Hard Rain, kao neke bratske republike..Mi smo gorštaci, radila je mašta u tih 160 cm. Uslediće i film "Highlander" a tamo sve kao kod nas u CG: plemena, klanovi, vekovni ratovi...Nisam imala pojma da u Škotskoj nema titogradskog žaropeka. Tamo je hard rain konstanta a ni Rodi ni ja nismo izrasli u nekakve tipične hajlendere. Kad je stigao Skyfall i obračun na imanju, postala sam sigurna da su Crnogorci i Škoti bliski narod. Ono što je Bondu imanje Skajfol to je meni Zeta: vade se kubure, puca naveliko od đeda do prađeda. Kad smo kod agenta 007, pa reklo bi se ni Denijel Krejg nije otišao u visinu, nije se izvukao u pubertetu kako su mene tešili da će mi se dogoditi, ali nije :)
Kasnije će doći i Prefab Sprout, i Lloyd Cole, i Thomas Dolby, i New Order. Kasnije ću pomisliti da pesma “Down the Dip” nije samo o ulasku u metro već o ljubavi i braku.
Kasnije ću se uvek zbuninjivati pri pomisli da je Rodi taj famozni A1 na albumu, pesmu Oblivious napisao sa četrnaest godina...
“They'll call us lonely when we're really just alone, And like a funny film it's kinda cute, They bought the bullets and there's no one left to shoot”
To je sve kasnije…
To je sve onda kad su tada važne stvari postale nevažne a pojavile su se one nezamislive. I dobre i loše.
Kasnije, mnogo kasnije.
Ali samo jedan sumrak je bio onaj kad sam otkrila da neko u Istočnom Kilbridu pored Glazgova pravi muziku za mene, za tu takvu malu i nikakvu, to jedno veče kad su ekvilajzeri obasjali zimu i spasili svet koji sam stvarala.
Pročitajte još: Marija Ratković: Big Love - Povratak u Majami
