Bio je maj. Bilo je to pre skoro osam godina. Bila sam udata. Bila sam na Fejsbuku. Bilo mi je dosadno. Bila sam u Ljermontovoj prethodnog dana, da izvadim nekakva dokumenta i setila sam se tog nekog bivšeg dečka koji je nekada davno stanovao u jednom od tri ista solitera. Bio je pametan nekad, tad kad smo se zabavljali. Bio je seksi i zgodan. Bili smo već u godinama kad su svi seksi zgodni pametni postajali dosadni, ćelavi sa stomacima. Bila sam radoznala.
Ukucala sam njegovo ime u Fejsbuk, htela sam da potvrdim kako je i on postao još jedan ćelavi sa stomakom. Živeo je u Engleskoj. Izgledao je isto kao i kad sam ga poslednji put videla, a to je bilo petnaest godina ranije. Imao je kosu. I plave oči, kao i uvek.
“Nisam ni mislila da te neću naći ovde”, poslala sam mu poruku. Od malena se bavio programiranjem i kompjuterima i nije bilo šanse da ne bude FB pionir.
U prvom momentu nije bio siguran ko sam ja. Podsetila sam ga kako smo se jako kratko zabavljali 1992. godine. Napisao mi je da se setio kako sam ga tada startovala u nekom andergraund kafiću u “Skadarliji” tako što sam poslala drugaricu da mu kaže “Jelena ti je poručila da imaš dobro dupe”.
Svojih se blamova slabo sećam. Tuđih odlično.
Poslala sam mu broj telefona. Zvao me je dok sam stajala ispred neke radnje u ulici Kralja Petra. Rekao je da bi bilo lepo kad bi smo se ponovo videli. Složila sam se. Posle dve nedelje mi je javio kako dolazi u Zagreb i zamolio me je da dođem. Opet sam se složila. Iznajmio je dva apartmana u hotelu Šeraton, i to na dva različita sprata. Bio je džentlmen bez zadnje ili prednje namere. Stigao je kasno iz Londona. Na Trgu Bana Jelačića je pevao Tompson, a direktan prenos je odzvanjao hotelom. Duvao je jak vetar, čudan za maj. Kucnuo je na vrata moje sobe, otvorila sam i videla ga. Zbunjena, otrčala sam u kupatilo, pogledala u ogledalo i počela da se smejem sama sebi – jer je izgledao baš kako mi u tom momentu ne treba: bio je visok, mršav, u dobrom odelu, sa labavo vezanom kravatom i koristio je neki super parfem…Sve u svemu, to je bio čovek koji ni po jednom parametru nije iz "ovih krajeva". Znači, sve o čemu sam ikada sanjala.
A onda smo počeli da razgovaramo...
U Zagrebu smo ostali dve noći a posvađali se pedeset puta, oko svih mogućih stvari: od politike do muzike, od toga da li je ukusnije ovo jelo ili bolje ono piće. On je bio nesnosno determinisan da objasni kako je baš u svemu baš on u pravu, a ja da mu objasnim da baš i nije. Pa-ka-o.
Vetar se pretvorio u kišu koja je neprekidno padala, a mi smo šetali, svađali se, iritirani zbog ovog pokušaja “mamuzanja mrtvog konja”. Verovatno smo samo oboje bili znatiželjni, konstatovali smo zajedno i to je bila verovatno jedina stvar u vezi sa kojom smo se složili. Ali ništa se nije dogodilo, na sreću. Moj tadašnji brak dakle ostaje netaknut i nastavlja da bude smrtno dosadan. Divno. Nikom ništa.
Dva sata pred njegov let za London i moj odlazak za Beograd konačno je granulo sunce. Seli smo u kafanu “Dubrovnik” nastavili da budemo abrazivni jedno prema drugom, a onda je on zaćutao i rekao “A što ja tebe ipak sad ne bih poljubio?”
Pa u suštini, što da ne? Nisam imala ništa da izgubim, jer osim toga što je bio zgodan, ništa nas nije vezivalo. Jedan poljubac. Nikom ništa.
Jedan poljubac.
Dok ovo pišem, on leži na trosedu i gleda Formulu 1.
On je moj muž, moj par, moja jedina najveća i najbolja ljubav.
