"In every girls life; there's a boy she will never forget and the summer where it all began."
Prvi put sam se zaljubila četiri puta tokom istog leta. Imala sa 13 godina. Prethodno sam imala i simpatiju, to je bio Bojan čije sam kristalno plavozelene oči ugledala kad mi je uručio Štafetu mladosti (ja sam je nosila pored Aleje velikana pa sve uz stepenice do početka šetališta na Kalemegdanu) i onda sam je predala Njemu.
Ipak, Bojan je bio iz druge škole i malo stariji od mene pa je naša veza bila od starta predodređena na neuspeh. Sad volim da kažem da smo već tad, kad smo se kao muvuckali, znali da ćemo se ponovo sresti. I tako je bilo. Postali smo prijatelji i delimo slične političke i ideološke stavove. On radi u Haškom tribunalu i oboje se zalažemo za istinu, odgovornost i pomirenje.
Što Titova štafeta spoji – niko više ne može da razdvoji!
Dva meseca posle toga, moj prvi odlazak u Brajton na učenje jezika. A tamo, Masimilijano, pola Italijan, pola Crnogorac. Naravno, plav sa plavim očima. Tu je i Filip, (plav sa plavim očima, da li da ponavljam…) Nemac koji je danas arhitekta, koliko sam uspela da ga stalkujem na mrežama. Masimilijano i ja se tada nismo ni cmokili, ali smo se zato par godina kasnije ozbiljno zabavljali, on je dolazio u Titograd a ja odlazila kod njega u Rim.
Filip me nikad nije pogledao, ja sam za njega bila klinka, i sećam se samo kako me je pitao da li sam katolkinja ili pravoslavka (što je bilo jako čudno u to vreme, pogotovo što on ima šesnaest godinica). Rekla sam da sam Jevrejka, on se malo odmakao i nikad više nismo razgovarali. Šta si radio u ratu, deko? Verovatno se tu krije odgovor na ovo iznenadno kuliranje od strane tog minhenskog šmekera.
Po povratku u Beograd, sačekuje me the best of moje osnovne škole. Obojica su danas relativno poznate ličnosti, te ću koristiti inicijale (koji su istiniti, mada tako ne zvuče:)
NN je vešto izbegavao svaki kontakt što mene nije sprečavalo da proglasim po školi kako je on moj sledeći dečko, da je on “jedini” i da smo mi “rođeni jedno za drugo”. Do besvesti sam maltretirala svoje drugarice da džodžimo ispred njegovog prozora u Knez Mihailovoj ulici, iako ništa nismo mogle da vidimo, čovek je stanovao na visokom četvrtom spratu. Zapravo, NN je moja prva velika detinja ljubav, mada je samo ćutao, smejuljio se i reč nismo progovorili do dvadesetogodišnjice male mature. Onda smo prvi put popričali i to je moglo da se završi kao neki svinjac a la “Jagode u grlu” ali na svu sreću nije. Je l sam rekla – plav, plave oči?
A, već znate?
Last but not least - MM. Kao što sam ja jurila NN po gradu, tako je MM jurcao oko mene. Nisam ga primećivala dok ga nisam baš primetila, a onda je počelo nešto što će i od mog i od njegovog života da napravi mini-pakao koji je trajao pa bogami do naših kasnih tridesetih. Dopisivala sam se sa Masimilijanom, mislila na Filipa, bila potpuno otkačila za NN koji je uvek bio samo slika bez tona, dok je MM svo to vreme insistirao da "počnemo da furamo", jer je uviđao kako zapravo gubim vreme na gluposti.
E, ali on je bio crn, tamnoput, zelene oči – razbila sam šablon.
Da vam objasnim sebe iz tog vremena, ja sam nosila sam sve tirkiz i roza i bila prava šminkerkica. Ali, nisam bila fićfirić princeza, nisam se plašila odbijanja...Ne znam kako ali već sam tad, sa 12 godina, usvojila jedno dobro pravilo koje ukratko glasi “Dečko, ako misliš da ima bolje, samo napred”. Retki su otišli “napred”, a mnogi baš u rikverc. Nisam bila ta devojčica koja se sramila da kaže da joj se neko dopada, nisam igrala igrice, niti manipulisala. Bila sam samouverena toliko da je to mnogima bilo užasno, a nekima užasno smešno. A meni je onda bilo baš i užasno i smešno kad su ti, što su se kikotali po ćoškovima, na kraju želeli da vide šta to ima u tom čudnom dvorcu još čudnije samouverenosti. Ipak, vrata su za podsmešljivce bila zauvek zamandaljena, da iskoristim creepy eufemizam.
Tog leta, kad sam se prvi put zaljubila četiri puta, otkrila sam i čari slušanja muzike na vokmenu uz fantaziranje o dečacima. Najčešće sam švrljala po kraju, oko Palasa i po Kališu. Razumite, ovo je bilo jako davno i seks nije bio nešto što mi se vrzmalo po glavi, tad nisam baš ni shvatala kako to ide. Fantazije su se pretežno svodile na to “kako njegovo prezime ide uz moje ime” ili “kakva će nam biti deca” a ne “uuu, kako ćemo da pravimo tu decu i koliko mu je dugačko i debelo spolovilo”.
Soundtrack za te prve lepe emotivne peripetije: Madonna - Live to Tell, kompletna muzika iz filma Vatrene ulice, Wham! - A Different Corner i Edge of Heaven, Suzanne Vega - Marlene on the Wall, Duran Duran - The Chauffeur (tad nisam znala da postoji ONAJ erotski spot), Castles in the Air - The Colourfield.
Te zime sam se i prvi put filmski poljubila, naravno nije bio u pitanju niko od pomenute četvorice.
“Mi smo četverac” reče Gala u lagano antikomunističkoj propagandi, filmu “Bal na vodi”. Galina baba je preotela mog dedu mojoj babi i to češko zamešateljstvo im moja porodica nikad nije oprostitila, ali ima vremena i za tu priču…I Live to Tell.
