U detinjstvu, krajem sedamdesetih je sve bilo mnogo lakše nego što sad pokušavaju da predstave. Ujak i ujna su slavili verske praznike, kao i veliki broj ljudi u komšiluku. Oni koji su bili funkcioneri SKJ nisu ništa slavili. Mi smo bili ateisti ali nam nije bilo teško da odemo da jedemo gde god nas pozovu. I tako smo išli, jeli, pili i družili se i nikome nismo smetali. Ni oni nisu smetali nama.
Takođe, znala sam i šta je crkva – moje predškolsko, kao i osnovna škola nalazili su se u zgradi koja je udenuta između Saborne crkve i Francuske ambasade. Ponekad bih provirila u crkvu a leti je bilo prijatno da se unutra uđe, jer je uvek hladno pa se malo osvežiš.
Ali vreme odrastanja u “poznoj” Jugoslaviji značilo je i konstantno i često neumereno “suočavanje sa prošlošću”. Partizanski filmovi i serije su besomučno štancovani, što meni nije preterano smetalo jer sam još kao dete bila sklona žanru-dobri momci/loši momci/i naši na kraju pobede. Kraj.
Sa ove tačke gledišta, mislim da su ustaše i Nacisti bili zastupljeniji od četnika i da sam se ustaša posebno bojala – njihove hladnokrvne metode bile su detaljno opisivane, a autori serija su se pobrinuli da nam se svima nakoži ježa od uniformi pa i samog slova U. I tako do 1982. godine i serije “Poslednji čin”.
“Poslednji čin” se bavio hapšenjem Draže Mihajlovića i njegovih satrapa, a najstrašnije je bio prikazan Nikola Kalabić. Glumac koji ga je tumačio je delovao baš posebno užasno, i sećam se kako je vikao “Ja sam Kalabić, ja sam Kalabić”. Malo je reći da sam posle ove serije često sanjala kako me četnici jure, pokušavaju da zakolju i slično i da mi je "čin gledanja Čina" zagorčao detinji život. Skoro godinu dana kasnije nisam smela da spavam sama, noću sam grlila mamu sve dok su mi po glavi kolale vizije “udruženog rada” ustaša, četnika i Nacista koji napadaju mene, "Mariju iz Otpisanih" (Ako ovo čitaju psihijatri, noćni terori koje sam doživljavala nisu bili ni malo seksi, odbacite tu ideju odmah).
Nekako sam spakovala “Poslednji čin” i Kalabića u risajkl bin svoje memorije dok na red nije došla Vrbica. To je praznik za koji su se neke devojčice iz škole baš onako mega-spremale i odlazile da mlate oko crkve Svetog Marka na Tašu. Maltretirala sam mamu i baku godinama da me vode na Vrbicu, nisam znala šta je ali sam htela da me srede i da dobijem zvončić i cveće u kosi. Ajde de. Kupila mama haljinu u dečijem Jugoeksportu u Čika Ljubinoj, guvernanta Anđa mi isplela neke kikice, stavili mi cveće i klaj klaj do Taša.
“Moraćeš da uđeš u crkvu”, kaže mi mama.
“Ja sam već ulazila, znam sve”, odgovaram.
“Ne pipaj tamo ništa i ne lomi”. Inače ništa ne lomim ni ne pipam, ne znam zašto bih u crkvi, ali valjda mora da opomene.
Otac je rezolutno bio protiv toga da me vode i “indoktriniraju budalaštinama” tako da je odlazak zapravo bio šverc-komerc. Šetamo pored Skupštine, prilazimo crkvi, sve hush hush da ne vide očevi prijatelji.
Vidim tu neku decu, uđem u nešto što bi se moglo nazvati “kolce” ili “vozić”. Ne sećam se da li smo pevali ali eto, bup – ja u crkvi. Majka ostaje napolju sa nekim poznanicama - cigareta tipa "mentol" kao blagi statusni simbol u ruci.
Iz duboke tame crkve, odjednom i nečujno, pojavljuje se pop. To mi je prvi put da vidim popa uživo. Znači pop. Sa bradom. U crnom. Ima nešto na glavi. Ali s' BRADOM.
“Mamaaaaaaaaaaaaaaaa…”, počinjem da plačem i da zapomažem. Istrčavam iz mračne crkve na sunčani tašmajdanski plato. Sekundi traju kao sati. Nalećem na Svetlanine noge i obavijam se oko njih…”Mama, čeeetniciiiiiiiiii…”
Očigledno je da imam histeričnu epizodu. Hladnokrvno, Svetlana me podiže iako više nisam tako mala i počinje da me nosi nekako kao clutch, ispod miške.
Ona me nosi, i dok hoda, počinje da urla na mene, verovatno su i službenice JAT-a čule:
“Kakvi četnici? To je pop. Otkud ti četnici u crkvi? Kretenu! Šta smo dolazili kad si nenormalna? Baba će sad uši da ti izvuče! Degenčino!”
Stižem kući, sva pokunjena. Baba ulazi u sobu jer Svetlana sad neće da mi se obrati, osramotila sam je. Baba pokušava da mi objasni da su četnici ubijeni u ratu i da su svi popovi fini normalni ljudi. Koji eto možda malo podsećaju na četnike pa šta.
Par godina posle, svi zajedno na videu gledamo prvi deo filma “Predskazanje”. Glavni protagonista je antihrist Demijan Torn, koji dobija značajan napad kad njegovi “roditelji” pokušaju da ga odvedu u crkvu. Ja sam svoju “vrbicu” do tada već i zaboravila, ali mama i baka i ujak nisu, pa počinju da se kikoću, i neumitni su komentari: “Eto, i ova mala je pravi antihrist - ona i Demijan, pa isto kao onomad na Vrbici”.
Draga baba…Svi četnici su ubijeni u ratu? Svi popovi su fini i normalni ljudi? Možda malo (malo?!?) podsećaju na četnike? Pa šta?
Da si živa, sad bih ti izvukla uši.
Jelena Đurović za Pobjedu: "Posle raspada Jugoslavije vratila sam se otadžbini"
INTERVJU Jelena Đurović: Između Beograda i Podgorice
1989.
