“A onda sam je ugledao. Rekla je da kada su je ponudili pićem, rekla je voda kad su je pitali koje piće, stala je u ćošak i okrenula leđa vratima. Bilo je jasno da je ne zanima ko će kroz ta vrata ući posle nje.
Sve što su mi ikada govorili bilo je tačno. To sve što je ona, to nije ništa specijalno, ali je sad odevena u nekakve šljokice, na granici između čudnog ukusa i neukusa. Nosila je to nešto, tu skalameriju, nosila je to na sebi bez ikakvog razloga kojim takvo oblačenje može da se opravda u ovom momentu. Zaboga, ovo je običan, lokalni rođendan, ovo nije koncert treš muzike, hteo sam da odem tamo, u ćošak, da joj stresem sa nje tu besmislenu i neopravdanu nadmenost koju sam možda samo ja primećivao, nadmenost se širila unaokolo iako ona zapravo ništa nije radila. Ona se nije “ponašala”, nije se glasno smejala, nije gestikulirala. Samo je bila tu i to je već bilo sasvim dovoljno da me iritira.
Kad se okrenula prema meni, mogao sam da vidim crte lica – lice bez svojstava, platno koje može da se nažvrlja ovako ili onako. Sve je bilo neupadljivo ispod upadljive šminke, dovoljno da obavlja prevare, manipulacije, žonglira identitetom – da izgleda kao svako i kao niko, u odnosu na to šta joj je zadatak tog jutra, meseca ili godine. Lako bi mogla da postane crvenokosa, a sad je plava, lako je mogla da bude krupnija ili mršavija nego što jeste, i upravo zato, što nije ni lepa ni ružna ni visoka ni niska ni debela ni mršava mogla je da bude Ona, Bilo Koja.
Saznao sam da me je “pregazila” na Institutu i da je dobila clearance code AA samo nekoliko meseci pre mene. Ja sam bio dovoljno vešt da dođem do njenog fajla, a ona glupo samouverena da ne pokuša da ga skloni, misleći da smo tu svi kolege i da radimo za istu stvar. Ipak, zbog nje sam postao višak, spustili su me u rupu a nju poslali na teren. Naravno, prema svim pravilima obuke, nikada se nismo videli. Do večeras.
Oni koji su mi prepričavali detalje Operacije Albanija govorili su kako je nežna i mazna, da nosi štikle i dugačke crne haljine, da odiše aristokratskim šlifom i poštapa se na nemačkom. Zakikotala se, i ceo se bar hotela Šeraton u Tirani kikotao sa njom. Da li treba da napomenem da su u pitanju bili agenti službi koja nije naša, svi opčinjeni tom “blesavicom, poslovnom ženom iz Istočne Evrope koja meša prljavi engleski, nemački i italijanski”. Jedan agent je pitao “Koji Tom Ford?” ona je rekla “Crna orhideja” on je pitao “Koja vodka” ona je rekla “Belvedere”, on je rekao “Suši” ona je kazala “Ni po cenu života”. Razgovor je zvučao kao razmena šifara ipak taj glupan je zapravo hteo da sazna više o njoj. Otišli su u njegovu sobu. Ujutru, ona je tamo “ispustila USB na pod”. On je utakao USB u svoj laptop. To je bilo mnogo pre Stuxneta.
Tu je završila posao za prvo A.
Drugo A je osvojila godinu dana kasnije, u Marakešu. Ugojila se sedam kila, zarozala se, izigravala britansku turistkinju, snimala “glupi video” na pijaci Džema el Fna. Očekivao sam da bude barem malo predvidiva jer joj je, prema fajlu, raskalašnost bila slabost. Nadao sam joj se na Atlasu, u Kasbah Tamadot. Sedeo sam u bašti, slušao čangrljanje folk instrumenata, arlaukanje etno pevača, jeo neke začinjene splačine i čekao da je suočim. Rekao bih joj - ovaj put ti nije uspelo, draga moja, vreme je za kancelarijski posao. Moje prvo A je moglo biti to što sam je uhvatio na zadatku, iako to nije bio moj formalni zadatak. Naravno, rezervacija koju je napravila na Atlas planini je bila lažna. Suzbila je predvidivosti, odsedala u dronjavim hotelima i dokopala se naših ljudi čak i pre poletanja nazad. Kartica iz kamere nam je poslata DHL-om od strane Baze koja ima sedište u Fesu.
Kad sam se, sav rašrafljen i skoro bankrotiran od privatne tajne misije, i ja vratio nazad u Institut čuo sam da je ona posle samo dve nedelje ponovo odletela u Marakeš. Razvlačila se ceo vikend u banji hotela "Mamounia" dok smo mi, u podrumu, analizirali film sa pijace. Da, Meta5 je bio na traci i ovaj film je bio važan za njegovo kasnije hapšenje.
Sad smo ovde, na istom mestu, u isto vreme. Tako mi je blizu. Kakva je? Ne znam. Kako izgleda? Ne znam. Obučena je vulgarno, to sam već rekao. Prilazim joj, navodno hoću da promenim muziku. Kompjuter i plejlista su na stolu pored nje. Dodirujem joj golu ruku. Mekana je. Okreće se ka meni, osmehuje se, ima kriv zub i pomalo liči na pakosno dete.
“Ništa, ništa, samo prođi…” kaže mi, i dodaje “…e, aj nemoj da pustiš nešto dosadno pliz”. Izražava se debilno, kao da je tinejdžerka, ipak boja glasa je odaje, znam šta se krije ispod toga i ko je sve slušao taj glas, kad i kako vatreno.
“Neću, pustiću nešto strava”, ne gledam je u oči nego brzo prelećem preko ekrana, tražim pesmu.
“Strava”, odgovara mi ironično.
Želim da je izbubecam, ali ima i boljih načina za batine od batina.
Ona i njeni nepostojeći običaji, identitet koji fluktuira i postojeći fajl sad su u mojim rukama.
Nosilica ordena Instituta, naša najuglednija i najanonimnija agentica. Samo ja mogu da je raskrinkam. Po cenu svoje karijere ali možda bih prešao da igram za drugi tim. I kod nas postoje sezonski transferi.”
