Kukumavčenje nad javnim radovima Emira Kusturice, ukazivanje na njegove privatne i poslovne odnose, zgražavanje nad poetskom nepravdom koja nagrađuje kolaboracioniste – sve ovo su već godinama teme građanske Srbije. Kusturičino mesto na lestvici mentalnog nasilja je, ipak, sasvim specifično.
Oni koji ga vole, uključujući najviše njega samog, pozivaju se na slavu koju je «za Srbiju» pronosio svetom. Dve Zlatne palme! Dobro. Dve zlatne Palme su dobili i reditelji Bile August, Šošei Imamura, Alf Sjoberg itd. Nominacija za Oskara! Stefan Arsenijević, takođe. Komša Danis Tanović je dobio jednog, podsetiću. Dalje? Vole ga Francuzi! Pa šta nas briga koga vole Francuzi, možda bi bilo bitnije da se pozabavimo vremenom u kojem je E.N.K. dobio svoje Palme.
Prva: 1985. za film "Otac na službenom putu". U Evropi i Americi političke snage, kler ali i intelektualci priželjkuju pad Berlinskog zida. Sve ukazuje na skori kraj Istočnog bloka a "Otac" prikazuje sva zla i bedu Titovog sistema. Kusturica je prvu Palmu zaradio kao Jugosloven koji je kritikovao Informbiro. O ova dva podatka treba razmisliti pre nego što krenemo na sledeći Kan.
(Čitalac razmišlja: Da li je Emir tada znao da je Srbin? Zašto to nije rekao? Da li je Informbiro bio stvarno toliko loš za Jugoslaviju? Da li bi ta zemlja potpala pod rusku zonu uticaja da se Tito nije obračunao sa Staljinistima? Da ali tamo je bilo i nevinih? Jeste. Da li je Emir, kao Srbin, i tada priželjkivao da živi u ruskoj guberniji? Zašto to nije nekako pokazao u filmu?)
Druga: 1995. Kao Srbin, ali i dalje u okviru države Jugoslavije, Kusturica osvaja još jednu Veliku Nagradu. Na konferenciji za štampu izjavljuje da je rat u Bosni "kao zemljotres". Tumačimo da je mislio na elementarnu nepogodu, i da nema krivih. Kanske svečanosti uveličavaju režimski ljudi, a jedan od najprominentnijih gostiju je Milorad Vučelić. To je maj. Masakr u Srebrenici će se dogoditi tačno dva meseca kasnije.
(Čitalac zamišlja Milorada Vučelića i Emira Kusturicu kako uz tompuse, razdrljeni, znojavi, đipaju uz trubače. Čitalac se seti snimka kako Škorpioni ubijaju decu. Čitalac pomisli i na ono što je Vučelić radio tokom rata u bivšoj Jugoslaviji. Čitalac zna da su, zapravo, najokrutnije ubice sa penkalom, za pisaćim ili montažnim stolom)
Srbija je društvo u kojem se ništa ne menja, i novinari koji podsećaju na prošlost dođu kao nekakvi iritantni komarci, koji bude iz sna kad je najlepše jer sad je najlepše, deset hiljada čeka na Punta za šest hiljada evra.
Privatno, naravno da me nervira što Emir svoju kafanu i preduzeće zove po mojoj čukunbabi Lotiki. Nije čukunbaba neki rod, pogotovo što je bila samo moje prabakina tetka. Ali, sve one liče. I Lotika, i moja prababa, i moja baba, i sad moja majka. Posle pedesete, počele su da izgledaju kao rođene sestre a ne kao žene koje deli generacija. Ne verujem u veru, naciju, porodicu. Verujem u prijateljstva, veze i brakove, dakle odnose koja sami stvaramo, zajedničkim afinitetima i emocijama. Ipak, taj Kusturica i moji preci, zaista nemaju ništa zajedničko, mi smo planete udaljene vekovima, civilizacijama, vremenom i prostorom. Da je uzeo Koštuničinu strinu... ali,moju Lotiku, nervira me, priznajem.
Kusturica je već 15 godina simbol svega protiv čega stojimo i ja i svi moji: kroz kuću su nam prolazili rođaci Jevreji, izbeglice iz Sarajeva, pa zetovi, muslimani iz Banja Luke, zbog rata je baka morala da prestane da radi, vrlo brzo je izgubila želju za životom i umrla je, relativno mlada. Krajem devedesetih izgubili smo i stan, uz veliku pomoć "đavoljevog advokata" žene bliske tadašnjem SPS-JUL-DB režimu. Za sve to vreme moja familija: protestuje, šeta, lupa šerpe, nosi crni flor, šalje pakete, daje hranu i odeću u Jevrejsku opštinu da pomogne izbeglima iz "Oluje", porodica podržava opoziciju, glasa protiv pozicije, i sve po redu. Kao u ostalom i većina vas koji ovo čitate.
Devet godina posle pada režima i još uvek nije jasno ko je ko? Kusturica je dobio brdo, okružen fizionomijama koje kao da su prevremeno penzionisani članovi "Crvenih beretki" iz Kule pa čak i logotip njegovog "Parka prirode" izgleda kao šarmantni omaž logotipu rasformirane(!?) Jedinice. I samo još fale Legija i Jovica da prošetaju po svežem vazduhu, da slika bude kompletnija. A noću, kroz šumu, noge proteže duh Slobodana Miloševića, smejući se sebi u brk.
Možda je Emir u stvari pametniji i od Matije, i od Amfilohija, i od Voje zajedno. Možda ga jako boli uvo i za Srbe. Možda je nekad sebi rekao, onako kao pravi Sarajevski jalijaš: "Vid ove budale-daju mi pare za filmove, svojataju me i obožavaju, daj još i da se krstim, ko zna šta im padne na pamet". I to uradi. I postane Vlasnik sa sopstvenim Beretkama koji se sada zovu Rendžeri. I zajebe ih sve. Sad, Vi možete da kukate po forumima, da psujete televizor, da se sekirate. Ako ste protiv Emira onda ste "Pentagon left", kako on duhovito nazva svoje oponente. Šta je onda on? "Kremlj right"? Thats right!
"Za neke ljude bi samoubistvo bilo najbolje rešenje". Tako kaže moja majka kada se na TV-u pojave utvare iz devedesetih. A ja se uvek setim replike iz drame Ronalda Harvuda "Na čijoj strani", kada, po završetku rata, američki Pukovnik ispituje Vilhema Furtvenglera, dirigenta koji je bio Hitlerov miljenik.
"Prvi badža u gomili govana", kaže Pukovnik za Furtvenglera.
Na suđenju tokom denacifikacije, Furtvengler je bio izložen javnoj osudi i nije nastavio da radi u posleratnoj Nemačkoj. "Prve badže" iz gomile Miloševićevskih i Koštuničinih govana, u Srbiji danas su respektovani umetnik, direktor državne televizije, popularni kolumnisti, crkveni velikodostojnici.
Rešenje? Protektorat Pentagona ili Bundestaga. I jedan mudri, nadrkani Pukovnik.
