Veliki zločin zahteva veliku umetnost. O Drugom svetskom ratu u Evropi najsnažnije su progovorili Pazolini u "120 dana Sodome", Kavani u filmu "Noćni portir", Bertoluči kroz "XX vek", pa i Trir u "Elementu zločina". Stravu ustaškog pokreta opisali su Zafranović i Slobodan Šnajder na čijeg ću se "Hrvatskog Fausta" vratiti nešto kasnije. Vijetnam je, sasvim neušećereno i krajnje brutalno odjeknuo kroz krike silovane žrtve u "Casualties of War" Brajana De Palme i u delovima stripa (kasnije i filma) "Watchman" u kojem veliki američki heroj "The Comedian" hladnokrvno ubija Vijetnamku koja nosi njegovo dete.
Definiši veliki zločin? Rat u Sloveniji, razaranje Vukovara, Dnevnikov dodatak, Kalajić, Vučelić, Danijel Šifer, Milić od Mačve, trogodišnje granatiranje Sarajeva, Limonov na Palama, Ratko Mladić, Radovan Karadžić, Biljana Plavšić, Micotakis, osam hiljada u Srebrenici, Milošević kao garant stabilnosti, masakr 58 članova porodice Jašari u selu Donji Prekaz (i trudne žene i decu u kolevkama), nepotpisivanje sporazuma u Rambujeu, Stambolićeve kosti i patike u živom kreču, Legija, Kula, pobuna beretki, ubistvo premijera, otkopavanje masovnih grobnica pored reka na kojima pecamo. Pa onda, sve te slike. Arkanov vojnik, cigara u ustima, šutira mrtvu muslimanku. Arkanova udovica zabavlja Koštunicu. Škorpioni streljaju decu. U Knez Mihajlovoj, na kartonskoj kutiji, majice sa slikama Ratka Mladića. Doktor Dabić gusla na Novom Beogradu. Kosovo za patike. Definiši veliki zločin...
Kada sam Aleksandra Radivojevića, scenaristu «Srpskog filma» u jednom intervjuu pitala da li će ovo biti "topla ljudska priča" on je odgovorio da hoće, i da je "topla kao ljudska krv". Ipak, mali intelektualni odmak ne može da sakrije nekoliko stvari o njegovom i Spasojevićevom ostvarenju, a koje možemo da sagledamo tek po pažljivom gledanju svih nivoa ovog dela. "Srpski film" jeste topla ljudska priča, Radivojević morališe na način na koji to radi i Alan Parker kada se Luis Sajfer vrati po dušu koju mu je Heri Ejndžel prodao desetine godina ranije, a sve to u filmu "Anđeosko srce". Prodaja za novac je loša, ona je put ka paklu, koji u «Srpskom filmu» zvučno počinje tamo gde je "Irreversible" Gaspara Noea stao, a vizuelno odlazi dalje od Linčove "crvene sobe", nedefinisanog prostora koji se pojavljuje i u seriji "Twin Peaks" i u filmovima "Mullholland Drive" i "Inland Empire". Pakt sa đavolom nikad ne izađe na dobro, kažu nam autori, a nežnost sa kojom je opisana porodica nije tu samo da bi kraj bio još teži. Nežnost je tu zato što Spasojević i Radivojević nisu manijaci transgresije. Ona je tu zato što su obojica i topli i ljudski. I zato je "Srpski film" toliko veliki i nemerljiv.
Briljantnost Todorovića i Trifunovića opisali su mnogi strani kritičari i nepotrebno je da se ponavljam. Oni su model De Nirovog Sajfera i Rurkovog Ejndžela za 21. Vek. Slobodan Beštić, srpski "The Body", otkrovenje je i znak da izlazak iz kastinga koji se najčešće radi "na siguricu" često može da bude blagorodan i da nagradi. Beštićev lik je precizni pasivno-agresivni psihopata, miran i staložen srpski Kajzer Soze, svetski a naš.
"Production value" na zavidnom je nivou. Tome su doprinele besprekorne maske (jedan je nemački laborant pomislio da je u pitanju prava dekapitacija Ane Sakić), fotografija, montaža, snimanje zvuka kao i već pomenuta muzika Skaj Viklera. Muzika je bila važan element u još jednom prelomnom filmu koji je snimljen u Beogradu, "Dečko koji obećava" a koga je režirao Radivojević stariji. Dvadeset i devet godina kasnije, njegov sin nam nudi kinematografsku refleksiju godina koje su prošle u Velikim Zločinima. Berčekov Slobodan Milošević postao je Miloš. Ili možda Vukmir Vukmir?
Najvažniji deo ovog teksta posvetiću ženskom delu ansambla "Srpskog filma". Jelena Gavrilović, Katarina Žutić, Ana Sakić, Lena Bogdanović, Nataša Miljuš, Lidija Pletl i Anđela Nenadović pokazale su vanrednu hrabrost pojavljivanjem u ovom delu. Pored talenta, potrebna je velika samosvest i pamet da se shvati koliko je važno ZAISTA progovoriti o svakodnevnom psiho-fizičko-tradicionalnom nasilju nad ženama u kulturama Srbije i okolnih zemalja. Pamet je važna i da se razume kako je jedini način da se o nečemu progovori da se to snimi i prikaže radikalno. Sve one su u ovom filmu lepe. Ali, ništa nije seksi. Ovu inteligenciju je imala Monika Beluči kada je odlučila da glumi silovanu u pomenutom "Irreversible", i time pokazala svu odvratnost ovog čina. Ono što je britanska dramska spisateljica Sara Kejn pokušala da nam dočara u svojoj drami «Blasted», a to je agresija vojnika u ratovima ex-Yu, koji svoju homoerotizovanu, kokainsku moć iskazuju nad nemoćnim ženama, Radivojević i Spasojević su podigli na jedan viši nivo, na srpski nivo, na nivo koji kaže "to je NAŠA stvar" i to je bilo u naše ime. U ovome su im bezgranično pomogle sjajno hrabre glumice čija će imena zasluženo ući u filmske enciklopedije a ostaće zapamćene i kao heroine ženske emancipacije na Balkanu, jer nije važno šta će seljačina da dobacuje za tobom na ulici, važno je da si uradila nešto u šta veruješ. Svaka čast Gavrilović, Žutić, Sakić, Bogdanović, Miljuš, Pletl, Nenadović.
Put u središte zemlje Srbije u "Srpskom filmu" odvija se u Domu za nezbrinutu decu "Vučica". Vuk je, kao što znamo, bio simbol kampa Crvenih beretki u Kuli, danas je simbol Parka prirode Mokra Gora Emira Kusturice a vučica je, prema biblijskom predanju, rodila antiHrista (pogledati film "The Omen"). Sve ovo, naravno, nije slučajno, imajući u vidu da su glavni negativci obučeni u uniforme specijalne policije a da je ćutljivi i misteriozni finansijer porno-ostvarenja crossover Franka Simatovića i Jovice Stanišića. I ako bi reditelj i scenarista ove opaske protumačili kao «kritičarsko učitavanje» simboli su prepoznatljivi i tačni. U tom smislu, poređenje sa filmovima "Saw", "Hostel" ili "Antihrist" ne čine uslugu "Srpskom filmu", koji je, posedujući sopstvenu realnost a samim tim i rampu i odmak od posmatračeve realnosti, veoma jaka metafora godina tokom kojih su se dogodili, u tekstu ranije taksativno navedeni, Veliki Zločini.
Ako hoćemo da poredimo važnost teme i impact dela, jedina poštena paralela ja sa Šnajderovim «Hrvatskim Faustom», koji je napisan i izveden iste prelomne godine kad i "Dečko" a kada su počeli i nemiri na Kosovu - 1981. Na žalost, od ovog perioda, osim nežnih udaraca koji su dolazili iz Makedonije ("Bure baruta") ili Hrvatske ("Kino Lika"), u bivšoj Jugoslaviji nismo videli umetnički nokaut kojim bi umetnici podsetili Zločince koji su delovali i naređivali, ili Građane koji su za to navijali ili ćutali.
Nokaut boli, onesvešćava i on je završetak bokserskog meča. Nokaut nećete doživeti uvaljeni u meka sedišta Sava Centra ili JDP-a, sa glavnim ešalonom vladajuće stranke u prvim redovima.
"Srpski film" je prvi korak ka nacionalnoj katarzi, ka istini o zločinima, ka odgovornosti prema urađenom i ka pomirenju sa susedima. "Srpski film" je najznačajnije umetničko delo ovih prostora u poslednjih nekoliko decenija. "Srpski film" je, da parafraziram slogan marketinške agencije McCann Ericsson koja svoje predstavništvo ima i u Beogradu, "Truth well told".
Čestitam.
