"To su ti tvoji za koje niko nije čuo", replika je koju često čujem, kada se govori o omiljenoj muzici. I tako je od 1985.
Tog leta je, zbog selidbe, moj brat od ujaka živeo u susednoj sobi . Svako je imao svoje kasete, ploče i mini liniju, tzv. stub. Ja sam slušala Technics a brat Sony (mislim da ga on ima i dan danas). Nadjačavali smo se besomučno, moja Duran Duran faza je bila u zenitu. Ipak, u retkim momentima kada bih smanjila Le Bonov "seksi vokal", čula bih zvuke iz susedne sobe: falset, španska gitara, savršena produkcija, liturgija popa. Na Sony stubu, moj brat je vrteo "Knife", drugi album škotskog sastava Aztec Camera. Zauvek sam se oprostila od Johna i Simona i priklonila krilatici "substance over style".
Roddy Frame, frontmen AC, bio je vunderkind. Sa samo 16 godina, njegov bend je, za Rough Records, objavio prvenac "High land, hard rain", Roddy je postao ljubimac Johna Peela, a AC su bili predgrupa Elvisu Costellu na američkoj turneji. Drugi album "Knife" producirao je Mark Knopfler. Na trećoj ploči su imali i hit za široke narodne mase, "Somewhere in my heart". Četvrti album, "Stray" obeležila je kolaboracija sa Frejmovim tinejdž idolom Mickom Jonesom iz "The Clash" ( pesma "Good morning Britain") Krajem devedesetih, Frame je započeo solo karijeru, a i dalje ga smatraju za jednog od najznačajnijih tekstopisaca u UK, sa neverovatno vernom fan bazom.
Zavidim svima koji nikada nisu čuli pesme koje je napisao Roddy Frame, jer je pred vama iskustvo koje oplemenjuje, raduje i menja. Britanski pop je pre i posle pojave "Aztec Camera" ostao isti. Ali ja nisam. Oni su moja omiljena grupa svih vremena.
