Dvehiljadita i nije bila neka godina. U mraku, pod Miloševićem, dočekali smo lažni milenijum, poenta je bila da nas ne uhapse, a ne da li ćemo čuti šta ima novo u svetu pop-muzike. I zato, iako su Phoenix izdali album United baš 2000, nisam uspela da ih čujem dok se prašina nije slegla, a to je bilo proleće pobedonosne 2001.
"Too young" i "If I ever feel better" bili su idealna muzika za post-revolucionarno osećanje koje nas je preplavilo te prve godine nove ere. Tekstovi na ivici depresije, ritam na ivici ekstaze, sanjiv glasić Tomasa Marsa, i francuski šik uz besprekorni engleski akcenat. "Phoenix" su uber-cool, iz Versaja, i lepi i ružni, i uobraženi i iskulirani, slavu su stekli kao cover band, svirajući Princa, Majkl Džeksona i razne američke rok klasike.
Uskoro, bili su svuda: Marsova buduća žena, Sofija Kopola, stavila je "Too young" u klasičnu scenu, za neke ljude kultnog, Lost in Translation. Bez mnogo muke, i guženja po premijerama, Phoenix i dalje pune velike koncertne prostore u Evropi. Nagrade ih zaobilaze, ali ih fanovi ne zaboravljaju. Devet godina posle "United", objavljen je i četvrti album, pretencioznog naziva "Wolfgang Amadeus Phoenix", još jedna od onih ploča na koju ili sečete vene, ili vam je grozna.
Kao uvertiru o "skrivenim biserima" benda Phoenix, nudim lični favorit (sa drugog albuma, "Alphabetical") pesmu "Victim of the crime", za koju mislim da je pesma o ljubavi - You're starting to fall... Fall in a deeper state... Watch out...
Pa nije li svako zaljubljivanje zločin?
