Dobra deca poslušaju policajce i ostave auto na parkingu u Budvi (1 euro na sat). Kiša rominja. Dobra deca kupe kartu za autobus da se "organizovano prevezu na Jaz" gde za sat vremena počinje koncert pop veteranke Madone.
Ulaz u autobuse podseća na kadrove filmova "Pijanista" ili pak "Šindlerove liste". Nagurani, malo pokisli, Rusi, Italijani i bivši jugosloveni, uklještenih kičmi i ruku, sat vremena u kolonama putuju do plaže. Malo promoćurniji na Jaz ipak odlaze kolima. Na prilazima je abnormalna gužva, sve cene karata doživljavaju podjednak maltretman koji se nastavlja i posle završetka koncerta. Dezinfikacija ToY vecea je zakazala pa deo stadiona mirisom asocira na zoološki vrt., odeljenje "tvorovi".
Madonin koncert je relativno zabavan i perfektno uvežban pozorišno/cirkuski spektakl, fascinantan da se vidi i ništa ne oseti...Gospođa malo peva, veći deo šoua odsviran je na plejbek, ali je, sve u svemu, iskustvo. Hajlajt večeri predstavljala je "romska tačka" gde Ćikone i njeni denseri i muzičari glume "cigane čergare" a najstariji od njih peva "đelem đelem", dok Madona u kutu lumpuje uz "rakiicu". Humoristično nastrojeni deo publike iz Srbije tada je zapevao recentnu obradu ovog evergrina, koju je Unija Roma pred izbore posvetila Predsedniku:
"Đelem đelem lungone dromesa, maladilem Tadić Borisesa..."
Hrvati su nam se malo smejali, sretni što nemaju čime da odgovore....
Povratak "into the groove ratnika" ka Budvi bio je zanimljiviji nego dolazak. Iz žanra filmova o holokaustu prešli smo na domaće partizanske - "pao je sedmi kilometar ali nikad neće Kadinjača" ili "Igmanski marš". Peške smo, od Jaza do Budve, u kolonama dva po dva, u potiljak, putovali više od sat. Posebno zanimljiv bio je prolazak kroz tunel, blizu Budve, prepun smeća i prašine, gde je neko sa svog mobilnog telefona pustio "Uz Maršala Tita junačkoga sina nas neće ni pakao steć..." Deo pešaka je zapevao, deo nije znao koja je to pesma, deo je fuktao puf/pant, kao u crtaćima, ali smo se ipak, oko 2h konačno dočepali audimobila.
Prošle godine sam pohvalila Komunu na fenomenalno organizovanom koncertu Rolling Stonesa, ali ovog puta zaista mogu samo da poručim Maksi Ćatoviću, ruskim tajkunima i Vladi Crne Gore da ako hoće događaj ovog kapaciteta moraju da ga naprave na Ušću.
Da mi se rođena majka, u ovim godinama, transformiše u rok-zvezdu, ne bi više otišla na Jaz. Da Lenon i Harison ustanu iz groba, ne idem na Jaz. Da vaskrsnu Tim i Džef Bakli. Da Džim Morison kaže, "tebi ću, u duetu sa Elvisom, pevati Touch me, samo dođi"....NIKAD više na Jaz. Mada...Robbie Williams....Ipak NE!
Osam godina nisam bila u rodnom gradu mog oca i evo kratkih utisaka: Podgorica se popravila, daleko je simpatičnija i urbanija, liči na neki mediteranski centrić, mada je histerična arhitektura i dalje veliki problem. Dolina Zete, odakle potičem, puna je zelenila i lepih restorana gde se jede odličan krap i jegulja, i pije dobro vino, a ljudi su neobično nenametljivi. Preporučujem restoran "Pečenjara" sa leve strane kad dolazite sa aerodroma, sređen u maniru drvene kolibe.
Kafići u centru Titograda su prepuni preko cele nedelje, i praktično nema mesta gde može da se sedne ako dolazite posle 22h.
Crna Gora je i dalje izuzetno podeljena država na one koji su "uspešni i crnogorci" i na one koji kukaju zbog apsolutnog monopola Đukanovićevog režima u svim sferama društva. Ovo se oseća na svakom koraku, pa se mnogi, ne samo zbog plemenskog određenja, opredeljuju da se izjašnjavaju kao Srbi. Jasno je da strah od "Mila i Aca" koji su neprikosnoveni od Ulcinja do Kolašina, umnogome definiše smernice u okviru kojih će crnogorsko društvo dalje ići. Manje jasna dominacija jedne porodice i njihovih miniona olakšala bi tenziju koju sam mogla da osetim u svojoj otadžbini.
Herceg Novi se prokultivisao, Budva bila i ostala najseljačkiji grad na planeti, Kotor malo fucnuo a najprijatnije iznenađenje zapravo je bio Dubrovnik (šta, to nije MNE?˘)
Prijatni ljudi, puno stranaca, ručak bolji i jeftiniji nego u potpuno fušerisanim "Starim Mlinima"...Dubrovnik je zapravo odlično mesto i za izlet i za letovanje. Nema iritantnih Rusa kao u Budvi, nema posleratnog angsta kao u Zagrebu ili Slavoniji, sve je vrlo živahno i kako bi političari rekli "imali smo topao prijem".
U povratku prolazimo kroz najlepše delove Montenegra, Virpazar i Skadarsko jezero, tunel Sozine i put su besprekorno sređeni, a malo kasnije i počinjemo uspon u srce tame, severnu Crnu Goru, Vasojevićki kraj oklen potiču i Ratko i Radovan i Željko i Slobodan i Matija...na mapi vidim i Mrtvo duboko i Lijevu Rijeku. Malo se plašim.
Stižemo u Kolašin, "Villa Bianca" je preprijatni spa centar u sred šume, blizu Biogradskog jezera, a o samom hotelu nema mnogo da da se priča evo linka...http://www.biancaresort.com/ (na fotki vam prilakazujem delić atmosfere iz hotelskog kupatila)
Ako idete tamo, najbolji način je voz, Ibarska magistrala je suviše naporna i suviše spora, a od odvajanja dve države vozovi su postali daleko uredniji.
Hrana u Kolašinu je odlična i obilna, mi smo se "ovešplavili" u restoranu "Koliba" a jedan nam je putnik namernik, iz Žabljačkog plemena Cerovići ispričao i vic:
"Kako Albanci zovu Kosovo?" - "Srpsko a naše".
Kao da im nije dosta pravih monopolista, Kolašinci su izmislili i lažnu Deltu, i lažni Maksi (na fotki)
Srce mi je zaigralo kada sam na samom izlasku iz Bijelog Polja, postavljenu na visoko drveće, ugledala kako se crveni petokraka.
Hvala Danku, Daši i Miši što su bili divni saputnici, agenciji Superstar na dobrim preporukama i Madoni što je, posle dugo vremena, snimila jednu pesmu koja mi se zaista dopada:
"She's not me
She doesn't have my name
She'll never have what I have
It won't be the same
It won't be the same"
