Postojala je, ovde na NRBG, neka ideja da pišem blog koji bi bio nešto kao «Pisma iz Londona» ili slično. Ovakav koncept mi je mučan iz dva razloga – pod jedan, najveći broj građana Srbije koje su svoje utočište našli u Britaniji, bili su četnici ili desničari, nezadovoljni Titom, NOB-om i socijalizmom. Na pamet mi padaju Crnjanski i Pekić, ali i hotel "Ravna gora", ovde u komšiluku, i pesmica "Kralju Pero piši iz Londona, koliko ti treba bataljona".
Domaća dijaspora in the UK potopljena je u vizije veće a ne lepše Srbije, slavke a ne disko Srbije, folkora a ne brzih motora, zatrovana je idejama koje fluktiraju između Draže, Tadića i Ratka Mladića. I zato se ograđujem od titule «naši u Londonu».
Druga nelagodnost leži u kolumnama tipa «kako mi je u...Milanu, Parizu, Londonu». Koga boli uvo? Na mnogim sajtovima, u mnogim novinama možemo čitati ispovesti znanih i neznanih o hrani, putevima, obdaništima i socijalnom životu u mestima koja su na hiljade kilometara udaljena od Beograda. I šta mi imamo od toga? Popunjavanje praznog prostora, i poligon za kurčenje onih koji su kao otišli i kojima je, kao, kul i bolje nego ovima što su ostali. Odmah da kažem: svuda je grozno ili super, sve zavisi od trenutka, društva, zanimanja. Iskreno, ja više volim Beograd od Londona, ali više volim Kairo od Beograda. Kad bih birala, živela bih samo negde gde je klima dobra, gde je leto večitije, gde sam duže polugola, bosa, u japankama. Bioskopi, pozorišta, hrana, krediti i koncerti nisu razlog zbog kojeg bi pristojan čovek trebao da ostavi svoje prijatelje i svoj grad. Klima jeste razlog da se selimo, barem meni. Ali, svi smo mi, kako reče moj psiholog, ćaknuti na svoj način. Eh da, pored ekipe iz Likvida, pice u Guliju, kolega sa NRBG, ovde mi užasno fali i moj psiholog – ali, ko nema stručnu pomoć, uvek može da sedne i piše blog, mnogi i mnoge su dokazali da je ovaj medijum veoma koristan za ispoljavanje svakojakih frustracija, paranoja i PMSova.
Pisaću jednom nedeljno, u nedelju. Pisaću o politici, kulturi, umetnosti i istoriji. Sutra veče: tekst o košmarima Larsa Fon Trira i Baza Oldrina.
Smrt fašizmu.
