Pisati poeziju posle Aušvica je varvarizam, rekao je, 1949. godine, Teodor Adorno.
Pisati blogove posle ubistva Brisa Tatona, otkazivanja Gej Prajda i besmislenog prolaska još jednog 6. oktobra za mene je bilo i teško i mučno, i gotovo nemoguće.
Mesec dana sam spontano štrajkovala, htela sam da se smirim, jer sve što bih u međuvremenu sročila zvučalo bi kao psovka, uvreda, očaj, bedačenje.
Onda je došla godišnjica oslobođenja Beograda, a sa njom i gostovanje Dimitrija Medvedeva.
Svaki dan, u proteklih mesec dana, čitam sve novine: Blic, Politiku, Kurir, Press, gledam video na B92, onda se prebaeim na bratski Peščanik, e-novine i blogove. I tako od ujutru do popodne. Veče posvećujem odmaranju mozga, pa sam onda na Onion, Nerve, Salon i ostalim svetskim dot komovima.
I često mi se, a još od usvajanja Zakona o informisanju, dešava da se složim sa dojučerašnjim arhi-neprijateljima, ne slažem sa saborcima, ili budem u apsolutnoj konfuziji u vezi sa simbolima koji se u Srbiji propagiraju, i politikom koja se vodi. Odsustvo bilo kakve političke vizije, opšte kurvanje trenutne vlasti dovodi do tiltovanja svakog iole stabilnog mentalnog sistema.
Većina ljudi podleže šizoidnom diskursu koji propagira vlast, i čini mi se da jedino tvrda manjina, kakva su Srđa Popović ili Žarko Korać i dalje govori ono što i ja mislim. Svi ostali, i sve ostalo što čujem, samo je konglomerat potpuno suprotstavljenih pojmova, politički Frankenštajn sastavljen od četnika, partizana, Nikolaja, Krcuna, trubača, gudača, Velje Ilića i Karađorđevića, Ljotića i Lole Ribara, Đinđića, Legije, hrvatskih disidenata koji se puvaju da znaju previše o Srbiji i srpskih intelektualaea koji o svojoj državi znaju premalo. To je grotlo u kojem zapravo nema nikakve ideologije. A odsustvo ideologije znači nestanak ideje. Ako imamo protivnika bez ideologije, onda i mi postajemo borci bez ideje. I zato je Slobodan Milošević bio toliko prokleto opasan i zato nam je trebalo toliko muke da ga se rešimo.
Poseta Dimitrija Medvedeva kod onih koji se smatraju za "rusofobe" (a i sama sam član tog skupa) izazvala je gađenje. Ponovo su se na trgu skupili ljudi sa mentalnim i dentalnim problemima, i poskakivali na "medley" sastavljen od "Kaljinke" i "Ko to kaže". To je ličilo na "odbranu mostova", ali je ekipa na žurci bila još gora i još starija.
Ipak, ja ne mogu da mrzim i prezirem sve što je rusko. I zato i sama postajem nedovoljno dobar protivnik onima sa kojima sam u ringu. Ja smatram da je Oktobarska revolucija bila najznačajniji događaj još od kada su Franeuzi oslobodili Građane. Pravim veliku razliku između Lenjina i Trockog sa jedne i zločinačkog Staljinovog režima sa druge strane. Smatram da je carska Rusija bila antisemitsko i dekadentno društvo, i nemam nikakve simpatije za belogardejce.
Takođe, milioni vojnika crvene armije, koji su dali život za oslobođenje evrope od nacista, moraju da se odvoje od činjenice da ih je predvodio psihopata. Bitka za Lenjingrad je, takođe, dokaz nepopustljivosti i pravednosti kakvih je malo u modernoj svetskoj istoriji.
Trenutna Rusija, sve ono što se dogodilo posle raspada CCCP i odlaska Gorbačova, zemlja je u koju, kao ni u Kinu, ne bih kročila nogom. Ogroman jaz izmedu bogataša i sirotinje, mafijaški režim, materijalizam... sve su temelji na kojima počiva tamošnje uređenje. Takvi temelji, koji podsćaju na Srbiju devedesetih, u meni izazivaju veliki prezir. Ipak, reći da ništa rusko, ili sovjetsko, ne valja, opasna je generalizacija, skoro kao kazati da su svi Srbi glupi, neobrazovani, huligani.
Ipak, vidim da se poseta jednog Ruskog premijera odmah upotrebila u svrhe dopumpavanja fanatičnog antikomunizma koji je ovih dana toliko "in", da samo očekujem da se jednoga dana predloži rehabilitacija Adolfa Hitlera jer je on, bože moj, bio vatreni protivnik "crvenih".
Oni koji su namerno pomešali lončiće neka se ne zanose, niko ne misli da Dimitri Medvedev ima ikakve moralne veze sa hrabrim oslobodioeima Evrope. Jer oni su bili Sovjeti, a on je Rus, i razlika je drastična.
Ideje u Srbiji žive i traju od danas do sutra. Savetnici predsednika Tadića, Nebojša Krstić i Srđan Šaper su na svom albumu "Poslednja mladost u Jugoslaviji", objavljenom 1986., otpevali pesmu "Sutra nije nikada". Slučajno ili ne, ali ovo me podseća na trenutno bezidejno plutanje srpskog društva. Da li je neko tako hteo, ili nam je vizija slučajno izmakla, pitanje je za one koji dolaze posle sutra.
"Eastern Promises", dir. David Kronenberg
NIKOLAI: Yes. I have no mother and no father. There is only the code, the vory v zakone code which I have always followed.
VALERY: That is why there is an empty place above your heart. Where the stars will go. And why there is an empty place on your knees.
NIKOLAI: I am dead already. I died when I was fifteen. Now I live in the zone all the time.
