“The world only spins forward. We will be citizens. The time has come.”
Tony Kushner, Angels in America. 1991.
Danas sam na ulici našla flajer na kome piše: LBGT HATE CRIME: DON'T TOLERATE IT. REPORT IT. STOP IT. U potpisu, METROPOLITAN POLICE, FOR SAFER LONDON.
Život koji živim liči na svakodnevnu posetu vremeplovu – sa jedne strane, fizički se nalazim u zemlji u kojoj, ako neko vređa homoseksuace može da ide u zatvor, dok se profesionalno bavim državom u kojoj je «Parada ponosa» skup «visokog rizika» oko kojeg se danima lome koplja, greju stolice i vriju kompjuterske tastature. Kad Svetislav Basara, koji je takođe živeo na Zapadu (ako Kipar to jeste?) , kaže da Parada nije «ništa naročito», on to govori iz perspektive nekoga ko kao da nikada i nije živeo u Beogradu. U Torontu, koji Basara pominje u tekstu objavljenom na Peščaniku, ili u Londonu, odakle ja ovo pišem, prava LBGT osoba su dovoljno dugo zaštićena i zakonski regulisana, da Gej pride zaista ne predstavlja nikakav «big dil» (kontroverzan je skoro kao Vrbica u Srbiji). Na žalost, stavove ne možemo da gradimo po tome kakva je situacija u razvijenim demokratijama, u društvima u kojima sve vrste manjina, bez obzira na religiju, verovanja, pol, seksualni identitet ili invaliditet imaju apsolutnu protekciju od strane Države.
Naša, pak, država, ima da se civilizuje, i ima da štiti sve svoje građane, i to je jedan od uslova: ka Evropi se ide od težeg ka lakšem, pa tako ima da shvatite da se dva muškarca drže za ruke inače će «dveri 21.veka», koje se nalaze tamo od Beča na gore, ostati zamandaljene. I nema više sedenja na dve stolice, kao «ja bih u Evropu, i hoću veliku platu i hoću na more i nova kola i povoljne kredite i beli šengen, ali samo ako mogu da zviždim Marseljezi i da mi se pederi ne šetkaju Knez Mihailovom». E pa sori društvo, to tako neće moći. Niko neće nevaspitanu i zatucanu vucibatinu za svojim stolom, pa tako to ne želi ni «porodica evropskih naroda», i zato ima da gledate one koji su drugačiji kako se vole i to pokazuju, i ima da se naviknete na to. Nama se sviđa da vam ne bude prijatno. Mi verujemo jedni drugima, jer smo isti.
Psujte nas, ako baš morate, ali u sebi, ili kod svoje kuće, i pazite da vas ne čuje komšija. Može da vas prijavi. A onda sledi bolna novčana kazna. Tako se obračunava sa homo, kseno, i svim ostalim fobijama. Ustav, zakon, milicija, sud ili udri po džepu, pa će već sledeća generacija navijača da budu tolerantne bubice.
One, koji će se pojaviti na Platou 20. Septembra, štiti nešto više od MUP-a Srbije. Njih štiti vreme koje dolazi, neizbežna evropska budućnost Srbije, sve kulturno i civilizovano što svet ima, štite ih tekovine građanskih revolucija kojima su odjekivale i «Marseljeza» i «Internacionala» i «Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane»... Štiti ih snaga modernosti koja je kao parni valjak, teško se pokreće ali ne može da stane. I zato Parada ponosa treba da bude satenska rukavica bačena u lice onima koji su bitku sa vremenom već izgubili.
Za sve dulesavićegoranedavidovićefirereamfilohijeradovićeslobodanevuksanovićeđorđevukadinovićenikolajevelimiroviće... Hej, pa oni su već mrtvi... The past was your’s, but the future is mine!
PS: 20.09.2009. je najvažniji događaj za Srbiju od početka ovoga veka. Petog oktobra 2000 je «izgubio ratni zločinac a pobedio nacista» i konačno je došlo vreme da, na smetlište historije, odu svi njihovi fanovi.
