Svaki bogovetni dan (a bogovetni je tu kao reč koja iskazuje nervoznu nameru kolumniste), u novinama čitamo o revidiranju perioda posle Drugog svetskog rata: iskopavaju se Draža i masovne grobnice antikomunista koji su, kako se stiče utisak, godinama streljani diljem Srbije, restitucija je na vratima, te će predratna buržoazija, konačno moći da uživa u blagodetima svojih osam, devet ili deset stanova, pa i celim zgradama koje su im ostavile dede.
I mojima je oduzimano. Doduše, dogodilo se to malo manje navaletno (moj pradeda Joca Davidovac bio je Pijadeov drug), ali smo zato, za budzašta, i u kratkom roku, morali da rasprodamo sve radnje, stanove i imanja. Moji se nikad nisu previše bunili zbog toga, jer, bože moj, dok su oni ladili jaja po beogradskim salonima, drugi su ginuli za slobodu, po šumama i gorama.
Tako da, što se restitucije i Draže tiče, meni ni iz džepa ni u džep. Ali, ima nekih drugih stvari koje me tište: kad rešimo četrdesete, da li prelazimo na devedesete? Šta ćemo sa periodom čiji su svedoci živi, zdravi i nesenilni? A? Ministarstvo pravde? Ima li odgovora?
Na primer, Vučelić? Kroz ponovno otvaranje afere “Cigarete i gliseri”, o čemu ću kasnije još pisati, vidimo da je Milorad i tu imao svog udela, i da se nekakav “sitni” kapital stekao i tim putem, a ne samo prodajom telekomova. Stanišić? Šta je sa njegovom lovom? Stanovima? Simatović? Hoćemo li malo da restituišemo njih i njihovu decu? Da utvrdimo poreklo kapitala? Mislim, ako je pravde, daj da krenemo od težeg ka lakšem, daj da vidimo čija to deca voze skupa kola i jahte, studiraju po inostranstvu i još se, po oficijalnim medijima, besramno fotografišu i kurcobecaju. Hajde da malo prekopamo bližu prošlost, pa da se vraćamo na četr’s petu. Upravo je to najveća trauma moje generacije: siroti, deca profesora i poštene inteligencije lupala su u šerpe i pila suzavce za doručak. I i dalje im se niko ne obraća, ne kaže: kul, bili ste u pravu, ovo su kriminalci, sve ćemo im uzeti, i idu na robiju. Ne, to se ne događa.
Period Drugog svetskog rata obeležavaju dve istine: verujem u onu po kojoj su Tito i Draža do oktobra 1941., dakle do masakra u Kragujevcu, verovatno bili anti-fašisti, jer su i imali par zajedničkih akcija protiv Nemaca. Ipak, Mihajlović se potom, zbog velikih srpskih žrtava priklonio “tamnoj strani”.(Preporučujem odličan film na ovu temu: “Tito-posthumna biografija”, ruske NTV, http://4sale.ntv.ru/eng/item/2888/). Ona druga istina, po kojoj su četnici bili anti-fašisti do 9.maja 1945, u mom poimanju objektivnog jednostavno ne pije vodu. Ali priznajem, postoje dve verzije Drugog svetskog rata u Srbiji, i poneki mondiš intelektualci i istoričari misle potpuno različito od mene, i tako je to. Ipak, ni ja, ni oni nismo živeli u to vreme, ali smo zajedno doživeli skorašnji rat i skorašnje razaranje, i tu ne postoje dve verzije: Slobodan Milošević i njegovi saradnici su bili monstrumi koji su nam uništili život. Daj da se pozabavimo patrljcima njegove vlasti, pa da se tek onda vraćamo u daleku prošlost.
Edmund Burke, engleski političar i otac modernog konzervativizma rekao je da jedno društvo treba da bude ugovor između živih, mrtvih i onih koji još nisu rođeni. Možemo li barem mi, koji smo svedoci neposredne prošlosti da napravimo ideološki rez i stvorimo koncenzus u vezi sa tim šta je dobro, a šta je zlo?
*
Ima ta priča o dve Srbije. Ovih dana vidim da postoji i paralelna Srbija, kao u “Zoni sumraka”, što se divno oslikava u medijima. Na primer, “Blic” iz dana u dan piše o kriminalnoj sprezi na liniji Milo-Cane-Beba-Toma-Milomir Marić plus neka ekipa iz italo mafije koji svi imaju po dva imena, i tri nadimka, što je prilično “hilarious” i zvuči kao iz filma “Analyze this” (tako je, na primer izvesni Enriko Rispoli poznat kao Džek Palans i Čika Enriko, dok je Frančesko Prudentino poznat kao Luiđi Pato i Debeli Kip). U ostalim novinama-muk. Ni “Kurir”, ni “Press”, niko ni da bekne o ovome. “Blic” ide toliko daleko pa objavljuje i registracije i modele aviona kojima su prebacivani novci na Kipar, a kada čitaoci, profesionalci iz avio-industrije pokušaju da pošalju komentar uz objašnjenje da avioni sa navedenim registracijama nisu još uvek bili proizvedeni u periodu koji se pominje, komentari se ne objavljuju. Da li je sve ovo uvertira za početak kraja nekih političara, ili samo letnje štivo za Srbe u Budvi, nemam pojma. Verovaću tek kada evropske vlade i sudovi, na koje se Blic poziva, budu konačno uručile pozive za saslušanje navedenim naručiocima “serije ubistava”, koji zasedaju kao “kabinet smrti”. Za film, stvarno.
Sa druge strane “Borba”: Ubiše se ljudi da dokažu da su Šaper, Bota i društvo angažovali jednu lobističku firmu sumnjivog morala (povezanu sa još gorim Rodom Blagojevitchem). Iz dana u dan dan, tekstovi, saopštenja… i nikom ništa. Gora koja se tresla nije izrodila čak ni miša, u DS-u je veliko ćutanje, planiraju se odmori, Grčka ili Turska? A “Borba”? Ma ko ih hebe.
*
A za sve one koji nisu na plaži i koje ne pali “duvanski kartel”, evo preporuke- Bratislav Pantelić, i američki i srpski đak, nekada moj profesor na FDU, danas predaje Istoriju na Sabanci univerzitetu u Istanbulu, objavio je odličan tekst “Camera Obscura”, koji možete preuzeti http://www.6yka.com/do/da,687
Iz Pantelićevog pristupa problemima tradicije, folklora i etniciteta vidimo da su, za osetljiva pitanja istorije, veoma važni neagresivna stručnost i kosmopolitski potencijal autora:
“Kao što je Kosovo uzeto od Otomanske imperije i dato Srbiji tokom prvog restruktuiranja Balkana, tako je i oduzeto tokom drugog. Ovo nije činjeno na osnovu nekakvih istorijskih ili etničkih prava, srpskih ili albanskih, već na osnovu političke realnosti. Politička realnost je u oba slučaja zahtevala pragmatična i održiva rešenja, a ne mitologiju. Tamo međutim gde je identitet sveden na etnički, javni diskurs se svodi na recitovanje epskih stihova a socijalne i ekonomske reforme se povlače pred samoljubivom lamentacijom nad istorijskim nepravdama. Proroci etničkog misticizma u svojoj uzvišenoj potrazi za čudesnom formulom duhovnosti – za iskonskim i arhetipskim – na kraju nalaze samo banalnost, jer se folklorni tradicionalizam u krajnjoj liniji uvek svodi na uvećanje njive. Dalje od toga vizija etničkih proroka ne dopire – već dva veka, od samog nastanka balkanskih državica, teritorijalna ekspanzija je okosnica ’nacionalnih’ strategija razvoja. To je istovremeno i njihov krajnji domet. Istorija Balkana je istorija ’oslobađanja’ etničkih zemalja, kako se to u etnomitološkom diskursu naziva (zavojevači su uvek oni drugi). Ali u skladu sa Sindromom suprotnog efekta teritorijalna ekspanzija je skoro uvek bila suprotna političkoj logici a uvek na račun ekonomskog i društvenog razvoja.
Zar onda može nekoga da iznenađuje što Evropa političko tutorstvo vidi kao jedino moguće rešenje za ovo svoje područje?
Perspektiva integracije u Evropsku uniju je za ovaj region istorijska mogućnost za strateški pomak ka stabilnosti i razvoju umesto ka teritorijalnoj ekspanziji i ka integraciji umesto ka fragmentaciji. To se može dogoditi samo iznutra, promenom identitetskih struktura; možda će prvi znak te promene biti onaj trenutak kada zauvek utihnu pesme ratova i osvajanja (’nije mala triput ratovala’). “
*
Smrt fašizmu.
